Norec je živel v naravni harmoniji z grozo.
Zanj so bili otoki ogromne zmršene oči
predzgodovisnkih živali;
in prežale so iz globine časa.
Vadil je spomin
le s ponavljanjem napak.
Verjel je, da bi ogledala zbolela brez nas - njihovih sužnjev
in pred njimi je vsak dan stal po uro.
Celotno kemijo bolečine je proučil,
anatomijo upa, in seciral je osamljenost...
In kljub temu: ni bil takor nor do onega dne,
ko se ja na smrt zaljubil v lepotivo z mavčeno glavo.
Prevod: Leon Stefanija
Лудакот живееше во приподна хармонија со ужасот.
За него островите беа огромих бушавих очи
на предисториских животни;
и демнеа од дламочината на времето.
Тој си ја вежбаше меморијата
единствено со повторубање на пороците.
Веруваше дека оглиделата
ќе се пазболат без нас / нивните роботи
и задолжително стоеше пред нив еден чац дневно.
Ја проучи целокупната хемија на болката,
анатомијата на надежта, ја сецраште осаменоста...
И сепак не беше толку луд
се до оној ден кога смртно се вљуби
бо убабицата со гипсана глава.