Rekla sem: v tretje gre rado in pogoltnila britvico. bala sem se
leči, ker potem ne bi mogla iti navzdol, dol po grlu, dol po reki
sedela sem na zidu in jokala v morje v modro v ladje
v tri otoke
sedela sam na veliki kamniti plošči, ki jo je razpočilo sonce
in ki je mlačna ko se zmrači
zidovi so visoki natanko toliko kot jaz, le brez glave
tako da ko sedim, ne vidim ničesar razen neba
tedaj se mi začenja dozdevati, da sem v bazenu
brez vode.
sedela sem na mravljišču in govorila v slušalko, kot da govorim sama sebi
ali pa sem govorila sama sebi, kot da govorim v slušalko.
sedela sem nasedla na obali in odpuščala vse
(hotela sem se uleči v ladjo in se gugati kot v zibelki)
od toliko modrine sem pozabila očala in svoj novi pogled
imela sem madeže od vina pod nohti in nisem se mogla spomniti, kdaj sem te ranila
sedela sem na modrem stolu dokler se mi ni razpočilo to drobno drobnjakarsko cyber-srce
tako da sem se pootročila in pobegnila iz hiše
(težko boš našel gozd v mestu
a tudi če ga najdeš, bo vedno za korak, dva, za sto korakov
prekratek)
sedla sem na rob banje in nežno prosila, naj zapluje
ker se nisva premaknili, sem dojela, da sama ne morem ničesar
spremeniti, lahko le odneham. nato sem legla
v posteljo.
prav kakor sem se bala
mi je britvica ostala v grlu.
Iz hrvaščine prevedla Višnja Fičor.
rekla sam: treća sreća i progutala žilet. bojala sam se
leći jer onda ne bi mogao proći nizbrdo, nizgrlo, nizvodno
sjedila sam na zidu i plakala u more u plavo u brodove
u tri otoka
sjedila sam na velikoj kamenoj ploči koju je raspuklo sunce
i koja je mlaka kad padne mrak
zidovi su visoki točno kao ja, samo bez glave
pa kad sjedim ne vidim ništa osim neba
tada mi se pričinja da sam u bazenu
bez vode.
sjedila sam u mravinjaku i govorila u slušalicu kao da govorim sama sebi
ili sam govorila sama sebi kao da govorim u slušalicu.
sjedila sam na obali nasukana i opraštala sve
(htjela sam leći u brod i ljuljati se kao u kolijevci)
od toliko modrine zaboravila sam naočale i svoj novi pogled
imala sam mrlje od vina pod noktima i nisam se mogla sjetiti kada sam te ozlijedila.
sjedila sam na plavoj stolici dok mi nije prepuklo ovo sitno sitničavo cyber-srce
pa sam podjetinjila i pobjegla od kuće
(teško ćeš naći šumu u gradu
a i ako je nađeš, uvijek je za korak, dva, stotinu
prekratka)
sjela sam na rub kade i nježno je zamolila da zaplovi
kada se nismo pomaknule, shvatila sam da ništa nije na meni da
promijenim. mogu samo odustati. onda sam legla
u krevet.
upravo kako sam i strahovala,
žilet mi je stao u grlu.
